Више од непогоде

У КРУПЊУ, НАКОН УДАРА КАКАВ СЕ НЕ ПАМТИ ОД ДАВНИНА
Месечев пејзаж у Рађевини
Нису то обичне поплаве и клизишта. Љупком планинском варошицом и целим овим крајем као да је протутњао вртлог непознатих сила, од којих су подивљале природа и воде, земља и поднебесје. Куће су испреметане и побацане као играчке, неке напола срушене, неке је прогутала земља. Дванаест мостова више нема, а и остали су сумњиве употребљивости. Нема читавог пута. Стотине хектара доскорашњих ораница изгледају као да су на некој беживотној планети. Како даље?

Текст и фотографије: Југослав Тријић

До среде, 14. маја, Крупањ је био једно бајковито место у западној Србији. У њега, окруженог густим шумама, речицама и потоцима, долазило се на одмор, екскурзије, семинаре, спортске припреме. Људи вредни, скромни и поносни. Поносни на нетакнуту природу, на бурну историју, верске и културне споменике, бројне мостове. Мало је познато да је Крупањ град са више мостова по глави становника од Венеције. Боље рећи: био је.
Јер у ноћи између среде и четвртка та слика, готово идилична, променила се за кратко време. Речица Ликодра са својим приточицама, које у летњим данима пресуше, подивљала је. Водена стихија носила је све пред собом. Куће и зграде су падале као куле од карата, центром града је текла бујица, вода на све стране. Порушено је и дванаест мостова, до јуче понос града. Људи у чуду, збуњени погромом који их је снашао.
– Свашта смо у животу претурили преко главе, чак и бомбардовање, али ово је нешто невиђено. За пар сати од града скоро да није остало ништа. Ово се не може за педесет година вратити у нормалу – прича нам крупањски путар кога затичемо на терену.
Није се још разданило, а Крупањ је буквално остао одсечен од света. На једином путном правцу према Лозници бујица однела мост, градски водовод затрпан гомилом муља и земље, телефони у прекиду, без електричне енергије. У Крупањ се није могло ући, нити из њега изаћи. Ни поруку послати, јавити се. Без воде, струје, телефона и путева, препуштени сами себи, и народ и локално руководство тешко се сналазе. Без механизације, озбиљније организације и људи, мало шта се могло учинити. Град је на ивици панике. И тако пуна три дана. Биланс стравичан. Под водом преко 500 кућа, више од 600 лица евакуисано. Неколико десетина кућа срушено, десетоструко више озбиљно оштећено. И, што је најгоре, изгубљена два живота.
– Ситуација је била, а и сада је, крајње критична. Град је био без воде, струје, разрушен и одсечен од света. Воде за пиће понестало, снабдевање престало, путева нема. Нико није ни знао како како нам је, јер су није било ни телефонских и интернет веза. Та два-три дана Крупањци неће никад заборавити – каже Раде Грујић, председник општине.

СУДБИНЕ

У готово свакој кући се одвијале су се праве драме. Породице не могу да ступе у контакт са онима који се нису затекли код куће. Стока, која многима живот значи, дави се, куће гута бујица.
У насељу Жарковача, тик изнад пијаце, у кући породице Милановић, Верица (53) са ћерком Слађаном мирно одлази на починак не слутећи шта ће их за пар сати снаћи.
– Око пола четири пробуди ме хучање реке. Изађем на прозор, видим излила се из корита. Одем на другу страну куће, која гледа на улицу, отворим улазна врата и имам шта да видим. И улицом тече река. Почиње да ме хвата паника, кроз главу ми пролазе најцрње мисли. Пре четири године у Дрини нам се утопио двадесетчетворогодишњи син Славиша. Па зар да ми вода узме и друго дете?! Дохватам телефон и зовем мужа који је био у Костајнику. Вриштим у слушалицу: „Долази сместа, спасавај дете, зар и њу вода да нам узме!?”
Вода надолази великом брзином. Уз помоћ комшија Слађана коначно излази из куће, и тада ми је мало лакнуло. О кући и стварима до тог момента нисам стигла ни да размишљам, јада се Верица. Није стигла ни касније. Прошло је доста времена, а од супруга Радивоја (58) ни трага. Верица још увек не зна да и он на другом крају Крупња преживљава праву драму.
– Чим ме супруга позвала, седнем у ауто и кренем кући. Међутим, убрзо је вода преплавила пут, а онда и подигла ауто који је почео да плута као чамац. Помислих, готово је, то је крај. У последњем моменту, ауто удари у један балван који се попречио и стао. Матица све јаче удара, борим се са њом. Срећом, балван не попушта. Не могу нигде да се макнем. Био сам у води преко два сата, док ме брат и комшија, које је супруга алармирала, нису извукли великом мотком – прича Радивоје.
А док се он борио за живот, њихова кућа се срушила. У трену су остали без игде ичега.
– У такозваној транзицији, обоје смо остали без посла, након тога изгубисмо сина. Надали смо се  да је ту крај несрећама које нас прате, а сад и ова сила удари. Сад смо потпуни бескућници, без посла и икакве наде. Али, бар нам је Слађана жива. И сад кад помислим шта је могло да се деси, хоћу да излудим – кроз сузе прича Верица. Њих троје је смештено у једну собу хотела „Пегаз” где чекају разрешење своје судбине.

ХЕРОЈИ

Оваквих тужних судбина водена стихија у Крупњу избацила је на стотине. У насељу Жарковача готово да нема целе куће. Али, срећом, како то обично бива, велике невоље рађају и праве хероје. Оне који остају у служби својим суграђанима иако их је и саме задесила велика мука. Један од њих је Славко Живановић, сниматељ локалне кабловске телевизије. За шест дана катастрофе која је задесила његов град, код своје куће био је само двадесет минута. А у дворишту му хаос. Стара кућа потпуно срушена, нова угрожена одроном и клизиштем.
– Живим у селу Брштица, шест километара од Крупња. У дворишту сам имао две куће, стару и нову. Првог дана је стара кућа напукла до пола, четвртог се потпуно урушила. Одрон је стигао на пет метара до нове куће – прича Славко, не испуштајући камеру из руку. Каже да је из куће изашао са камером у прошлу среду, када су речице у његовом граду почеле да дивљају.
– Кренуо сам да бележим дешавања, а она су се таквом брзином множила да од тада нисам стигао кући да одем. Само сам другог дана скокнуо на двадесет минута да узмем резервно одело – прича Славко.
У кући су остали супруга и једна кћерка, друге две су на факултету.
– Сви ме питају да ли сам нормалан, што не идем кући да спасавам што се спасти може. Можда су и у праву, али ово је драма и историја. Ова катастрофа мора остати забележена – каже Славко.
На мотору са камером у руци лети по Крупњу и бележи све. До сада има сате снимљеног материјала и преко пет хиљада фотографија. Вели да је за потпуно рушење старе куће и опасност која прети његовом дому сазнао од супруге у телефонском разговору. Али још није стигао да је обиђе.
– Мислио сам данас да идем, али ево долази министарка пољопривреде. Непрестано пристиже помоћ, почело је чишћење града, посла је преко главе. Жена и кћерка се сналазе, навикле су, такав ми је посао – објашњава Славко, додајући да није он једини који је све време са суграђанима. Помиње начелника полицијске станице, бројне полицајце, ватрогасце и многе друге. Докле ће издржати?
– Док треба. Није лако, поготово што су то моји суграђани, све их знам, а сада гледам њихове тужне судбине, о својој не стижем да мислим – каже Славко, затим скаче на мотор како би стигао до стадиона, где управо слеће један хеликоптер. Све треба забележити.
И поменути начелник полицијске станице, тридесетогодишњи Дарко Мићић, један је од хероја за своје суграђане. На послу је непрекидно шест дана и шест ноћи. Све време је са својим људима био на терену, спасавао, командовао, организовао.
– Ма нисам ја никакав херој, само радим свој посао. Поносан сам на своје људе који су, не штедећи се, стигли у скоро све делове Рађевине. Из потпуно одсеченог Костајника успели су да извуку тридесет троје грађана, носећи их буквално на рукама до кашике багера. Када видите такву пожртвованост својих људи, добијате нову снагу и идете даље – каже Дарко. Признаје да му најтеже пада што не виђа двогодишњег сина, иако је на само 700 метара од полицијске станице. Док је бринуо о Рађевини, супруга и мајка су стављали џакове око њихове куће.

ОБНОВА

Трећег дана од погрома Крупањ је коначно одблокиран. За трагедију ове мале вароши коначно се чуло и помоћ је почела да стиже са свих страна. У једном моменту и то је направило велики проблем, јер је једини проходни пут до града из правца Завлаке био закрчен камионима и аутомобилима. Сви су хтели да помогну напаћеним Рађевцима. Иза воде је остала огромна количина муља. Почело је чишћење, у град долазе и волонтери. Пред некадашњи Дан младости било их је око петстотина, са старим заставама и песмама са омладинских радних акција, које само старији знају. Стари акцијаши, разна удружења, установе, сви су дошли да помогну.
Мотике, лопате и ашови у рукама пет стотина људи учини своје. Очистили некоме двориште, некоме затрпану кућу, негде целу улицу. Старији Крупањци задовољни су што нису заборављени, свесни да сами не могу средити разорену варош. Деца збуњено гледају шта се дешава. Само да потраје.
– Хвала свима који нам помажу. А помоћ нам је неопходна. Да два месеца пет стотина људи ради, не може очистити овај јад. Толико смо штете претрпели – каже Раде Грујић, председник општине.

***

Штета
Штету коју је Рађевина претрпела нико још не може да измери. Тридесет три срушене куће, 164 нису за становање, дванаест мостова више нема, остали готово неупотребљиви. Нема локалног пута у општини који није оштећен. Стотине хектара ораница, које су у сиромашној општини многима једини извор прихода, више не постоје. Водена стихија је све однела.

***

Помоћ
Крупањ се из ове катаклизме не може сам извући. Биће му потребна сваковрсна помоћ. И то још дуго.
– Нема од тога ништа. Целу земљу је задесио велики белај, ко ће размишљати о забитом Крупњу. Тако је увек било, тако ће и сада бити. Далеко од очију, далеко од срца. Тако ти је то – вели старина док са сетом гледа у поље где је некада било његова њива. Сада је то само камењар који подсећа на пустињске пејзаже.

***

Азиланти
У Крупањ су стигли и азиланти из Боговађе. Помажу другима да преброде муку. Мухамед из Судана, Ујам из Ирака, Мухамед из Египта, знају добро шта је невоља. Раде колико год могу, а у глави им, веле, слике њихових мука које су оставили у отаџбини.